Iskreno, pomislila sam da možda nešto krije. Zato sam jedne večeri odlučila da se pravim da spavam, da vidim šta se zapravo dešava.
I tada sam čula nešto što me potpuno ganulo. Nakon nekoliko minuta tišine, počeo je da tiho priča sa mojim stomakom — sa našom bebom:
“Biću ti divan tata. Kupovaću ti igračke, vodiću te na sladoled, radiću sve što moj otac nije…”
U tom trenutku, samo sam se okrenula i pomislila koliko sam zahvalna što imam ovakvog čovjeka pored sebe. I koliko mi je srce puno i tužno u isto vrijeme, jer znam da je kroz djetinjstvo prošao kroz mnogo toga što ne bi trebalo niko da prođe.
Ovaj trenutak nikada neću zaboraviti. I nadam se da će i naša beba jednog dana znati koliko je voljena — još prije nego što se rodila.
Ostavite komentar