Markiz pod severnim nebom 🐾
Veniamin je bio ofarban u onu starinsku, pučkom rečju prozvanu “markiz” rasu: leđa s tamnonavom, plavičastom nijansom što se presijavala kao morska dubina, iste te boje na ušima i repu; a grudi s urednom “manišom”, obrazi, bele “čarapice” na šapama, meko belo trbušće, svetli vrh repa i onaj sitni, precizni beli trougao na čelu — sve je svetlucalo kao sneg na suncu. U toj boji i toj prirodnoj mačijoj gipkosti bilo je nečega “graciozan kao klavir”. Oči su mu bile zelene, zamišljene, pogled dostojan uvaženog izvođača noćnih serenada ispod prozora, u stilu kot-country balada. A vaspitanje — retkost: nije skakao na sto, nije čupao nameštaj, nije igrao Njuntna gurajući predmete s komode “čisto da proveri” kako padaju. Kakav je bio kao mače — mogli smo samo da nagađamo: možda je osvajao zavese, rušio jelke, lovio zvečke. Kod nas je stigao već formiran — i kao karakter i kao mačja ličnost.
Od garaže do našeg praga 🧰🐟
Pre nego što je prešao prag našeg stana, Veniamin je živeo u garaži ribarske artelje s druge strane reke. Onda se tamo nešto promenilo: došao je novi šef garaže — ogorčeni ljubitelj pasa i isto tako tvrdi protivnik mačaka. Sudbina “Markiza” bila je zapečaćena. Doneo ga je moj šurin, zavarivač iz te iste artelje, onako zabrinut, stiska kapu u ruci:
“Ako ostane, šefove lajke će ga rastrgati. Možete li ga primiti?”
Primili smo ga. I Venik, mlad i lepuškast kavaljer, odmah je krenuo na “poboljšanje mačje genetike” po kraju. Nemojte nas odmah gađati papučama — kasne osamdesete, Kamčatka, nije to bio grad; o veterinarskoj brizi za mačke, kamoli o kastraciji, jedva da je iko išta znao. Lokalni polupijani “veterinar” sa farme, da mu to spomeneš, gledao bi te kao sumanutog. Tako je bilo.
Slobodni kavaljer — dok se nije pojavila ona 🌒
I pored svih tih pohoda “srca i šapa”, nijedna od mačaka nije mu bila posebna. Sve jednako drage, sve podjednako daleke. Tako je bilo — dok se nije pojavila ona. Mjuška.
“Pa, dođi da vidiš…” — kad kavaljer dovede porodicu 🚪
Vratio sam se s noćne smene, istuširao se, pa pao u san. Pred podne me budi ćerka, tiho, ali zadihano:
“Pa, ustani, to moraš da vidiš. Venik je porodicu doveo kući…”
Vučem papuče niz hodnik, skrećem u kuhinju — i ukočim se. Veniamin sedi u svečanoj mačijoj pozi: leđa u luku, šape uredno podvučene, rep obavijen oko prednjih šapa, uši i brkovi napred, kao antene. Ispred njega — tri mačenceta, kopaju po podu kao živa srebrna. Sve na njima vrišti o poreklu: tamne leđne ploče, bele čarapice, maniše na grudima, na crnim repićima beličaste kićanke. A onda — drugi šok. Iz Venikovе činije, i to ne da jede nego grabi, guta i zagrcava se ribom pomešanom s heljdom, mršava, izubijana “tabi” mačka: pepeljasto-prugasta, ugrizenih ušiju, pogleda koji beži — jer ima samo jedno oko. Podignu glavu, sretne mi pogled i ja zaledim. Instinktivno pružim ruku — ona se zgrči, odskoči i zareži. Godinama je, očigledno, zaboravljala šta je poverenje.
Jednooka Mjuška: strah, glad i dostojanstvo 👁️
Ćerka se pravda da ih je zatekla sve na otiraču, u gomilici, Venik napred kao vojnik — i da je htela da ih otera, ali kad je videla oko, pustila ih je unutra. “Dobro si uradila”, izletelo mi je. Mislio sam samo na lajke iz kraja — poludivlji, radni psi. Šta bi od nje i mladunaca ostalo da su naišli? Sam taj jedan, žalosno prazan očni kapak, pričao je o životu u borbi.
Gnezdo pod stolom i nova nežnost 🧶
Ostali su. Svi. I dogodilo se nešto neobično: naš skitnica odjednom je postao uzoran kućni mačak. Ako se ranije po dvorištu naše trokatnice hvatao u koštac s konkurencijom “zbog srca dama”, sad je, ako bi se i potukao, bilo samo za parče teritorije — i samo toliko. Uvek bi se vraćao kući, svojoj jednookoj drugarici. Večeri su im bile ritual: u velikoj kutiji pod kuhinjskim stolom pravili su svoje gnezdo, a Venik, brižan do pedantnosti, lizao je Mjušku, s posebnom pažnjom oko njenog ranjenog oka. Vremenom sam, uz pretnju za okovratnik i uz obaveznu “bočicu” (a to, pod tadašnjim “suvim zakonom”, nije bilo jednostavno), naterao lokalnog “stručnjaka za životinje” da je pregleda i leči. I Mjuška se oporavljala.
Mačići “markizskog” soja: red u artelju 🐱
Mačiće smo zbrinuli. Muškarci iz artelje, čim su čuli da su potomci Veniamina, razgrabili su ih kao da su rod najelitnijeg uzgoja. Drugi su se čak upisivali na listu, jer su znali — Mjuška će opet doneti mladunce. I donela je još dva puta.
Mjuška odlazi, a čekanje ne prestaje 🌫️
Onda je jednoga dana opet “zaigrala”, odšetala — i nije se vratila. Verna nije bila, to smo već znali; ali otišla je bez traga. Tražili smo je danima: dozivali pod prozorima, obijali dvorište, zavirivali u napuštene šupe, češljali žbunje johe na obližnjoj kosi. Ništa. Dobro je bar to što su poslednji mačići već porasli i brzo našli domove. A Venik je utihnuo. Sedeo je po nekoliko sati na prozorskoj dasci, nepomičan, zagledan u ulicu — kao da nekoga čeka. Ili bi polako tumarao dvorištem, pa se žustro potukao s drugim mačorima. Nove “pobede” nisu mu donosile radost i nijednu više nije doveo na naš prag. Samo su povremeno, s proleća ili jeseni, u komšiluku iskrsavali mladi mačori s onim prepoznatljivim “markiz” odelcem — kao živi pečati njegove nekadašnje slave.
Godine tišine: 18 sati sna i sve manje koraka 🕯️
Do svoje prave penzije došao je oko 1998. Potpuno je prestao da izlazi, spavao je po 18–19 sati, jeo malo. Starost je nastupila i u telu i u duši. A u julu 1999. desilo se nešto neočekivano: stao je da mjauče tiho, tužno, grebe po vratima i uporno traži napolje. Znao sam — ne radi to bez razloga. Pošao sam za njim, iako me je u stomaku knedlilo zbog pasa u komšiluku. Silazio je s trećeg sprata kao umoran starac, spotičući se na svakoj stepenici, kao da ga šape više ne slušaju. Obišao je kuću, zatim pošao ka strmoj kosi — brdašce je bilo tridesetak metara od zgrade. Hteo sam da ga podignem, da mu pomognem; on se trgao, otresao se od ruku pogledom koji je govorio: “Ne smeš — moram sam.”
Poslednji pogled, pa zemljani hodnik noći 🌌
Na ravnom humku, kod vijugavog kraka jaruge, gde je zemlja izbrazdana sitnim rupama i odvodima, zastao je. Okrenuo se i pogledao me pravo u oči, kao da želi da kaže nešto poslednje ili da me zabeleži u sećanju. Te zelene oči, kao otvorena vrata tišine. A onda — brže nego što bi iko starcu davao — skliznuo je u jedan od zemljanih hodnika pod obronkom. I nestao. Dugo sam stajao nad tom crnom rupom, dozivao, osluškivao svaki šum. Pokušao da puzim za njim — u uskom, blatnjavom “lavirintu” zaradio sam samo grude blata za okovratnik i ruke uprljane nečijom životinjskom zaostavštinom. Vratio sam se kući, oprao se, uzeo baterijsku lampu i kesu hrane, tada već kupovne, i opet — nazad. Zvao sam. Nije izašao. Nije odgovorio. Otišao sam kući znajući da sam ga, verovatno, poslednji put video.
Ruzo, reci: da li se mačke stvarno opraštaju same? 🌺
Kažu da stare mačke odlaze da umru daleko od kuće. Možda to i nije samo priča. Sledećeg leta, na južnoj strani jaruge, iznikao je grm divlje ruže, s purpurnim cvetovima koji su mirisali na so i vetar. Voleli smo da mislimo — nije to samo biljka. To je Veniamin. U novom, tihom, a ipak veličanstvenom obličju.
Zakljucak
Priče o mačkama retko su samo o mačkama. U Veniaminu smo videli markiza i skitnicu, nežnog partnera i prkosnog borca, gospodina sa manirima i starca koji bira svoj put. Mjuška nas je podsetila da poverenje može da se vrati čak i posle tame, ako ima toplog gnezda i strpljive ruke. A čitava njihova mala saga — od garaže artelje do kutije pod stolom, od noćnih serenada do zemljanog hodnika — uči nas tihim stvarima: da je dom ono što delimo, da ljubav ne pita za jedno oko ili pohabane uši, i da se rastanci ponekad događaju onako kako biraju oni koji odlaze, a ne oni koji ostaju. Ako ikada ugledate divlju ružu na južnoj strani jaruge — zastanite. Možda tamo i dalje spava jedan markiz, zelenih očiju, koji se jednom okrenuo i pogledom rekao sve.
Ostavite komentar