Dok je voz prolazio kroz maglovita sela, srce mu je kucalo brže. Svaka stanica bila je korak bliže njegovoj ženi i dvoje dece, koje nije video više od 700 dana. U rukama je nosio mali ranac, a u njemu plišanu igračku za ćerku i medalju za sina – uspomene koje je želeo da im preda lično.
Putem je zamišljao taj trenutak: deca mu trče u zagrljaj, žena ga dočekuje na pragu, a kuća ponovo oživljava smehom.
Ali kada je stigao do svoje ulice, nešto je delovalo čudno. Tišina. Prozori zatvoreni, dvorište prazno. Samo je njihov pas, stari verni Rex, sedeo ispred vrata i tiho cvileo.
Marko je duboko udahnuo, stisnuo kvaku i ušao.
U dnevnoj sobi su sedela njegova deca – sama.
„Tata?“ – povikala je ćerka, oči su joj zasijale od iznenađenja.
„A gde je mama?“ – upitao je blagim glasom.
Nastala je kratka tišina. Devojčica je spustila pogled, a sin se približio ocu, držeći ga za ruku.
Na stolu je ležalo pismo. Marko ga je pažljivo otvorio.
„Morala sam da odem na neko vreme,“ pisalo je.
„Nisam želela da te opterećujem dok si bio na dužnosti. Bila je to teška odluka, ali veruj – sve sam uradila za našu porodicu.“
Dok je čitao redove, osećao je kako mu se steže grlo, ali i kako u njemu raste odlučnost. Shvatio je da pred njim stoji nova misija — ne vojna, već porodična.
Prigrlio je decu, pogledao u Rexa i tiho rekao:
„Sad sam kod kuće. I ne idem nigde.“
Ostavite komentar